Autor Paula Čertok
Gotovo da ne prođe ni jedan dan a da neko iz Kremlja ne optuži Zapad za anti rusko huškanje, histeriju ili rusofobiju. Bilo da je tema trovanje špijuna u Salzburiju, napad hemijskim oružjem u Dumi (Sirija), hakovanje elektroenergetske mreže Ukrajine ili mešanje u američke izbore u korist Donalda Trampa, odbrana Rusije uvek uključuje ogorčene žalbe na antirusko raspoloženje. Danas je rusofobija postala cilj sam po sebi.
Propagandna knjiga Kremlja uključuje niz tehnika za skretanje pažnje i dezinformisanje o kojima sam prethodno pisao. Iako rusofobija i nazivanje ljudi rusofobima deluje kao dečija argumentacija, zauzela je tako istaknutu poziciju u današnjoj ruskoj propagandnoj mašini da vredi istražiti kako ta taktika funkcioniše.
Rusofobija se koristi za rusku javnost, kako bi se stvorio utisak da su građani Rusije pod nekom vrstom opsade od strane loše nastrojenog Zapada koji se plaši sve veće snage Rusije pod vođstvom Putina. Rusija je u ovom slučaju žrtva, kako kaže taj narativ, agresivne rusofobne kampanje koju predvode SAD i njeni saveznici koji čine sve što je u njihovoj moći kako bi Rusiju držali potčinjenom i gurali je na dole. Ovaj narativ je uspešan kod populacije traumatizovane problematičnom istorijom i vođstvom i dominiranom televizijskim kanalima kojima predvodi Kremlj koristeći govor i slike nalik na one iz Hladnog rata.
Za zapadnu publiku, osvrtanje na istoriju otkriva izvesnu ironiju u ideji da Rusofobija postane danas jedna od vodećih ruskih propagandnih ideja vodilja. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, većina ljudi na Zapadu je slavila zajedno sa ruskim narodom. Kremlj voli da govori kako se Zapad naslađuje pobedom protiv svog protivnika iz Hladnog rata. I neki političari su sigurno promovisali taj stav. Ali, za prosečnu osobu raspad SSSR-a smatran je pobedom zapadnih vrednosti, slobode, ljudskih prava i samoopredeljenja nad totalitarizmom i represijom. Videli smo ljude koji su konačno oslobođeni od dvojnog jarma diktature i komunizma, ideologije koje su naizgled nestale preko noći. Te ideologije bile su neprijatelji, nikad ljudi. Bez komunizma, Rusija više nije bila „loš momak“. Kapitalizam, ekonomske slobode i demokratske vrednosti tada bi ujedinile sve bivše sovjetske države sa Zapadom i Rusija je tada ponovo bila primljena u društvo.
Primanje Rusije u međunarodnu zajednicu nacija sigurno je bilo sve osim rusofobije. Zapravo, sama njena suprotnost. Otvaranje prema Rusiji i Rusima dovelo je do otvaranja naših vrata, naših srca i naših banaka Rusiji kao i zatvaranju vrata našoj zajedničkoj prošlosti kojom se ne možemo ponositi ni mi ni Rusija. Govor subverzije, prevare i špijunaže bili su deo diskursa koji smo ostavili zajedno sa crnim listama, MakKartiizmom i Hladnim ratom. Njihovo dovođenje nazad u 2016. godinu smatralo se suviše smešnim za fikciju i svakako previše apsurdnim da odražava stvarnost.
Nagla emotivna reakcija na čak i ideju da Rusija moze da napada našu demokratiju je definitivno suprotna antiruskoj „rusofobiji“ – ne obavezno rusofilija, ali nazovimo je anti-rusofobija. Bilo to dobro ili loše, anti-rusofobija oličava naše kulturno zagovaranje post-sovjetske Rusije, kao i naše kulturno odbacivanje naše kolektivne prošlosti, koja ostaje snažna u našoj kolektivnoj svesti sve do danas. Ovo je imalo smisla zato što je prošlo stanje rusofobije – vezano za komunizam nestalo. Ali to je samo učinilo da ruski propagandistii sada viču rusofobija glasnije i češće, što je dokazano u dramatičnom povećanju upotrebe ovog pojma u poslednjih nekoliko godina, što se i poklapa sa porastom ruske agresije.
S obzirom na stvarnost kulturološke anti-rusofobije, korišćenje karte Rusofobije kojom se istovremeno otvaraju stare rane, bilo je spretno pogrešno prikazivanje i sigurno je pomoglo u stvaranju uslova za to da javnost spusti gard. Ovo može objasniti zašto je toliko ljudi odbacivalo ideju o mešanju Rusije na izborima 2016. godine, iako se većina odigrala pred očima javnosti. Istina je da spuštanju garda doprinosi i sama činjenica da se građani nalaze u samom žarištu informacionog sukoba, što je nešto o čemu ćemo učiti u godinama koje dolaze. Osećanje anti-rusofobije – želja da se ne vidi Rusija kao odgovorna za manipulativni napad na jedno od naših osnovnih prava – bila je toliko jaka, sa leve i desne strane političkog spectra (iz različitih razloga), da bi i sama sugestija ruskog mešanja bila ne samo brzo odbačena već bi i sama postala znak iskopavanja sramotnih Mek Kartiiskih duhova iz ormana za koji smo mislili da treba ostati zatvoren, u prošlosti i sahranjen. To je svakako pomoglo napretku napada od strane Rusije.
Za razliku od Rusa, Amerikanci imaju taj luksuz da kritikuju svoju vladu, otkrivaju svoju istoriju, otkopaju neprijatne istine i javno objavljuju propuste Vlade. Naš sistem je daleko od savršenog sistema, ali je sposobnost da osećamo sramota za naše greške je nerazdvojno vezan za našu sposobnost da ih otkrijemo, da naše lidere javno za njih smatramo odgovornim bez straha od odmazde. Te duboko američke vrednosti u Rusiji nisu moguće pod Putinom. Dok ih navodno lažno podržava, Rusija se igra sa našim vrednostima i oslanja se na našu spoposbnost da se stidimo svojih grešaka koje postoji baš zato što imamo pravo da priznamo licemerje o građanskim pravima i slobodnom govoru, MekKartizam i slično. A mi to ponosno radimo, ne pod strahom ili zastrašivanjem.
Zahvaljujući tome što su bili ujedno i blagosloveni i prokleti nepoznavanjem autoritarizma, Amerikanci su gledali kako se Rusi uvlače u naše živote, naše institucije i našu politiku i ne primećujući to što se oko njih dešava. A mi smo radili skoro pa ništa.
Oni od nas koji su pratili ruski put u neliberalizam i kleptokratiju poslednjih godina prepoznali su da Kremlj iskorištava naš anti-rusofobijski sentiment kako bi ujedno podelio Zapad i udružio Ruse.
Danas u emisiji NPR (National Public Radio), ovo anti-rusofobično osećanje izraženo je izrazito i jasno. Domaćin Skot Sajmon je intervjuisao Bila Brovdera, otvorenog kritičara režima Putina i njenog dosega širom sveta. Brovder je progovorio o šokantnoj priči o Bitkovima, ruskoj porodici koja je napustila Rusiju za Gvatemalu nakon sukoba sa Kremljom, ali je ipak Rusija i dalje uspela da dođe do njih i izazove pustoš u ovoj mladoj porodici.
BROWDER: The Russian government tracked them down in Guatemala and then got a U.N. agency that’s paid for by the United States to fight corruption and impunity in Guatemala – and the Russian government got that agency to prosecute this family for passport violations and sentenced the mother – the father to 19 years in prison, the mother and daughter to 14 years in prison. And then the Russians tried to take the infant son back to an orphanage in Russia.
It’s the most remarkable story of evil coming out of Russia that I’ve seen in a long time. And what it shows is that they’re not just messing with the election in the United States or doping in the Olympics. But they’ve got their tentacles into just about everything everywhere. This is one story that shows that.
After hearing this remarkable and shocking story from Browder, Simon said:
SIMON: I have to ask you, Mr. Browder, there are plenty of people – and we hear from them – who are skeptical about Russia being seen at the center of so many allegations. And they say the U.S. and the West are just crawling back into a destructive Cold War mentality. How do you answer that? [Emphasis Added]
Komentarišući ovu vest, Sajmon je ipak izrazio mišljenje koje danas sa njim deli puno amerikanaca. On je osećao potrebu da bude skeptičan oko ove priče zato što danas ima “tako puno optužbi” protiv Rusije. Ovaj anti-ruski osećaj je toliko jak među onima koji ga osećaju da se gotovo opire logici. Obično je slučaj da što više tvrdnji i dokaza. To slučaj postaje jači, međutim, u ovom slučaju, što više ljudi optužuje Rusiju, to više ljudi odbija da veruje da je Rusija zaista i kriva. Drugim rečima, zbog tog osećaja koji se protivi optuživanju Rusije, veliki broj vesti o potencijalnim zlodelima Rusije se odbacuje kao prosto već postojeći obrazac automatskog okrivljavanja Rusije, koja je zapravo toga žrtva.
Siguran sam da je naivnost amerikanaca kao i sreća koju imaju da nikada nisu živeli pod diktatorskim režimom, doprinosi takvom osećaju. Mi jednostavno nismo u stanju da razumemo dela takve preteće izopačenosti nad običnim ljudima od strane ruskih vlasti. Mi takođe ne želimo da verujemo da nekomunistička Rusija može zaista da bude tako loša.Za mnoge, to se prosto kosi sa njihovom duboko ukorenjenom kulturološkom antirusofobijom. Mi se opiremo verovanju da je Rusija loš igrač zato što se to kosi sa osetljivom istorijom prekrivenom sramotom koju ne želimo da ponavljamo. Tako, mi biramo da jednostavno odbijemo da verujemo u bilo kakva zlodela od strane Rusije.
Rusija odlično razume ovaj aspekat naše psihologije kao i našu istoriju i odlično to svakodnevno koristi u našem neregulisanom medijskom prostoru punom botova i trolova, insistirajući neprestano na tom narativu rusofobije kako kod ruskih zvaničnika, tako i preko ruskih propagandnih medija i to već nekoliko godina. “Rusija nije loša, ona je žrtva” je poruka koja odlično dopire do amerikanaca, pogotovo belaca koji su hrišćani evangelisti, grupa sa kojom Rusija gaji bliske veze već godinama. Rezultat je taj da se stvara nekritička tendencija da se odbaci odgovornost Rusije za bilo koje delo koje je potencijalno učinila. Suprotno od rusofobije je tako antirusofobija, puštanje Rusije da se izvuče iznova i iznova.
Američki konzervativni mediji doprinose narativu antirusofobije, zahvaljujući Trampu, koji odbija čak da prizna napad Rusije na naše izbore. Da li je to zbog toga što je kompromitiran ili ne zna, on je i dalje izuzetno naklonjen Rusiji. Amerika sada ima tu čast da su njeni propagandni mediji potpuno usklađeni sa ruskom propagandom. Samo pogledajte Foks Njuz. Nekada delimično ugledna konzervativn medijska kuća, Foks je toliko zamaglio linije između vesti i mišljenja da se pretvorio u američku propagandnu mašinu, našu sopstvenu verziju RT (Russia Today) ili Sputnik, propagandni mediji u Rusiji koji govore engleski jezik, pevajući ode Donalda Trampa i bezobzirno demonizujuči opoziciju, uključujući i napade na medije. Prilično je uznemiravajuće to gledati. Nije iznenađujuće što možete čuti puno o rusofobiji i „anti-ruskoj histeriji“ svakog dana u bilo kom trenutku na ovoj sada potpuno okupiranoj mreži lažnih vesti, koja usmerava Amerikance dalje od činjenica i istine o malignim aktivnostima Rusije širom sveta, uvlačeći svaki dan po jedan deo Amerikanaca u ovaj dezinformativni pakao.
Brovder je sa pravom zatečen kada ga Sajmon pita da odgovori njegovim slučaocima koji su antirusofobni, onima koji su skeptični prema ideji da Rusija može da stoji iza toliko zlodela koji joj se pripisuju. Brovder odgovara kratkom listom najznačajnijih od njih:
BROWDER: Well, I mean, Russia was responsible for shooting down MH17. Russia was responsible for invading Ukraine. Russia is responsible for taking away the chemical weapons in Syria that they didn’t take away. Russia was responsible for having honest athletes in the Olympics when they did the whole doping program. I mean, Russia is the one who is making the trouble. Russia is really a sort of a nonentity when it comes to – the economy is the size of the state of New York. Their military budget is 5 percent of the U.S. military budget. We shouldn’t even be thinking about Russia other than the fact that they’re sort of putting their nose into every bit of terrible activity all over the world.
Antirusofobija je bila u pitanju kada je Džordž V Buš upoznao Putina i zaključio da je “vrlo direktan i pouzdan” kao i da je “dobio osećaj o njegovoj duši”. Antirusofobija je takođe bila na snazi kada je Barak Obama poverovao da će Putin ukloniti hemijsko oružje Asada. Antirusofobija je takođe bila u pitanju kada je Trampova administracija izjavila da će Putin pomoći da se reše problemi i da se ubiju teroristi. I tako, mi smo skrenuli pogled sa invazija na susedne zemlje i ubistva civila. Skrenuli smo pogled sa ubistava. To svakako nije rusofobija.
Dakle, ovo je moj zaključak: Uprkos svakodnom pozivanju na rusofobiju, Rusija i dalje dobija poštedu u vodećim zapadnim medijima, ne samo vezano za svoja prošla nego i za trenutna zlodela. Da li je to rezultat novinarskog traženja ravnoteže „obe strane“ u izveštavanju, ili samo izraz tvrdoglave anti-rusofobije, ili oba, intervju NPR-a Brovder-a pokazuje da rusofobija nije stvarnost. To je dobro uigrani čin.
Rusofobija je postala jedan od glavnih metoda Rusije da odbije preuzimanje odgovornosti za sve što joj se prepisuje, od uplitanja u izbore drugih demokratija do napada hemijskim oružjem u Salzburiju i Siriji. To nam govori o moći korišćenja ove propagandne poruke koja dopire duboko u podsvest ljudi. Ta poruka govori da ne treba kriviti Rusiju za šta god da je optužuju. To je potpuno nelogično ali činjenica da ova poruka ima dobar prijem znači da je antirusofobija i dalje endemska na Zapadu, toliko da se protivimo krivljenju Rusije i tada kada je jasno da je kriva. Još uvrnutija ironija , kako pokazuje prethodni primer, je to da, što su dela gora to više rezonuje rusofobni narativ. To je zaista zastrašujuće.
Iako je antirusofobni sentiment držao Zapad u tišini i činio da on previše sporo reaguje na rusku agresiju i zlodela u prošlosti, to se postepeno menja. Nakon što smo videli rusku propagnadnu knjigu kako se briše iznova i iznova kako bi porekla incident posle incidenta, Vlade postaju sve brže u identifikovanje Rusije kao krivca. Na primer, nakon šokantne upotrebe nervnog agensa na ruskog špijuna Skripala i njegovu ćerku Juliju u Salzburiju, Britanska Vlada je već nakon nekoliko dana prozvala Rusija kao krivca, čak dajući Kremlju 24 sata da odgovori na optužbe.
Naravno, Rusija nije bila zadovoljna ni time. Prestavnici Kremlja su bili zgranuti. UN predstavnik Rusije Ambasador Nebencija je primetio da “ je London postavio kompletno apsurdni ultimatum od 24 sata. Niko i ni u kakvom slučaju ne može da razgovara na taj način i koritsti taj ton sa Rusijom”. I opet dođoše optužbe za rusofobiju, koje su postale sve češće i intenzivnije.
Treba napomenuti da pozivanje na rusofobiju i dalje ima efekta na neke zato što smo i dalje pristojno i slobodno društvo i zato što možemo da izrazimo sramotu za svoja dela- Ironija ruske rusofobne kampanje je u tome da Zapad ne samo da nije rusofobni već je već dugo vremena antirusofobni a to znači da se Rusija izvukla za većinu loših stvari koje je uradila. Ako ništa drugo, Zapad je previše i previše dugo bio naklonjen Rusiji, čime Rusija nije snosila odgovornost za svoja dela. Sada kada smo spremni da preokrenemo ovaj kurs, ruski propagandisti viču Rusofobija sve glasnije da kupe vreme, refokusiraju pažnju medija, i odvrate pažnju od kritičnog rada na pronalaženju činjenica, čiji će rezultati neizbežno pokazati odgovornost Rusije za svoje postupke .
Autor Paula Čertok
Paula je lingvista, pravnik i pisac. Rođena je u Sovjetskoj Rusiji kao potomak preživelih Holokausta iz Ukrajine, Belorusije i Poljske. Diplomirala je rusku književnost, slovenske jezike, lingvistiku i pravo na univerzitetima Rutgers i Univerzitetu Kalifornije, Berkliju. Njen rad se fokusira na jeziku propagande, medijima i civilnim i ljudskim pravima. Pratite je na Tviteru na @PaulaChertok
